Fridrih Niče – S one strane dobra i zla

Fridrih Niče – S one strane dobra i zla

Studirao je klasičnu filologiju i kratko vreme radio kao profesor u Bazelu, ali je morao da se povuče zbog bolesti.

Na Ničea su naviše uticali Šopenhauer, kompozitor Vagner i predsokratovski filozofi, naročito Heraklit. Neretko, Ničea, zajedno sa Serenom Kirkegorom, označavaju kao jednog od začetnika egzistencijalizma.

Ono što je posebno karakteristično za Ničea jeste njegov stil. Tako se još jednom potvrđuje tačnost one Bigonove da je čovek stil i obratno. Prvo što se može zapaziti jeste da Ničeova dela više liče na pesničku prozu nego na filozofska dela. Možda je to zato što njemu nikada nisu svojstveni vedrina mudraca i spokojstvo uravnoteženog duha. On je bio emotivan i intuitivan, strastven i patetičan čovek. Jezik njegovog glavnog junaka Zaratustre jeste jezik ditiramba, a ne suptilne filozofske analize. Njegova pesničko-filozofska reč ima opojnu prometejsku snagu. Niče eksplicite tvrdi: „Moja filozofija donosi pobedonosnu misao od koje konačno propada svaki drugi način mišljenja“. On piše po nadahnuću i asocijacijama, „zadirkuje“ filozofske teme, više sugeriše nego što argumentuje. Svoju filozofiju naziva i „eksperimentalnom“ zato što, zapravo eksperimentiše idejama. To je navelo neke pedagoge da konstatuju kako je Niče zarazan, otrovan za omladinu.

Neguje ispovedni stil pisanja, koji su koristili i neki filozofi i pre njega. Ničeov „stil ispovedanja“ više otežava nego što olakšava pristup njegovom delu. Budući da dijalog ima subjektivnu dijalektiku koja potiskuje monolog, otuda nije nikakvo iznenađenje što Niče uzima na nišan pre svega „dijalektičare“ Sokrata i Platona. On kao iz topa ispucava ideje i, kako kaže sam, „filozofira čekićem“, jer „nije čovek, već dinamit“.

Više o autoru Fridrih Niče (wikipedia). Pogledajte i druge knjige Fridriha Ničea.